Objavljeno

Pred odlazak na spavanje, kao i u mnogim porodicama, i kod nas postoji ritual čitanja. Budući da su naša deca različitog uzrasta (8 i 4 godine), kada smo svi zajedno, tražimo kompromisna rešenja u odabiru šta će se čitati. Nekako se to uglavnom završi tako da čitamo priče koje su više za mlađi uzrast, da bi „mlađi uzrast“ bio strpljiv i pažljiv. U jednom takvom momentu sam rekla starijem sinu: „Hoćeš u svojoj sobi da čitaš nešto što tebe više zanima?“. Po njegovoj reakciji sam shvatila da bi radije bio zajedno sa nama i slušao priču koja mu je poznata nego da je sam u sobi sa sadržajem koji mu je prilagođeniji.

Ova crtica iz porodičnog života je za mene bila značajna i podstakla me je na pisanje o temi deljenja (vremena i iskustava sa drugim ljudima) nasuprot otuđivanju, ka kojem polako i neprimetno, ali sigurno idemo. To nije nešto novo i nepoznato, ali je za mene ta neprimetnost kojom otuđivanje uzima sve više maha zapravo bila podstičuća. Mislim da se pisanjem i pričanjem na tu temu valja boriti protiv nje. Najveći problem je u tome što mi ni ne osetimo kako idemo ka tom pravcu, jer se rukovodimo time da „se prilagođavamo individualnim potrebama“. I sama često izgovorim tu rečenicu i poslovno i privatno. Sa druge strane, mislim da se tu krije velika opasnost i da u tom prevelikom prilagođavanju zaboravimo na dobrobiti deljenja.

Danas je vrhunska težnja da sve bude individualizovano, da sve bude potaman i da ništa ne trpi. To se očekuje, to je na ceni i potpuno je otišlo u ekstrem. Ne daj bože da moraš da podnosiš nešto što ti ne prija. To neminovno vodi u kulturu netrpeljivosti, nestrpljivosti i odsustva truda zarad višeg cilja.

Setite se poslednje situacije kada ste sa nekim nešto podelili, ali istinski… čak i da to nije bila vaša stvar. Možda je bila više stvar onoga sa kim ste je podelili, ali je benefit tog osećanja zajedništva koje gradimo upravo kroz ovakve momente, barem za mene, neprocenjiv.

Nekada smo mnogo češće imali zajedničke rituale – od zajedničkog obroka (koji je sada u većini porodica nešto što se dešava samo vikendom) i drugih zajedničkih aktivnosti (pijemo kafu, igramo karte).  Čak i ono gledanje „Boljeg života“ nedeljom uveče je imalo svoju funkciju da se okupimo, komentarišemo i da znamo da je to nešto što radimo zajedno. Moj utisak je da je zajedničkih rituala sve manje i da postaju vrsta koja izumire.

U jednom istraživanju je navedeno da su parovi koji pokazuju zainteresovanost za interesovanja svog partnera bili srećniji i duže bili zajedno. Ovo ne znači da i vi morate da volite fudbal ako to vaš partner voli, ali poznavanje i razmenjivanje informacija o onome što je drugoj strani važno nas povezuje. To je zapravo pokazatelj pažljivosti i zainteresovanosti za drugu stranu.

Deljenje kao takvo je preduslov svih odnosa koje imamo sa drugima. Sve češća situacija je da u grupi ljudi koje je negde okupljena, umesto razgovora vidite scenu u kojoj svako sedi sa svojim telefonom i zadovoljava svoje individualne potrebe.

Hajde malo da fokus sa sebe i svojih potreba usmerimo i na druge, nama bliske i važne ljude. Važno je da se „ne navučemo“ na preveliku individualizaciju već da i u tome pravimo meru. Važno je da se podsetimo koliko je deljenje samo po sebi lepo i da u nekim momentima damo prednost samom tom činu, nad sadržajem. Garantujem da vam se neće desiti ništa loše, naprotiv, verujem da ćete uživati.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovaj sajt koristi Akismet da bi sprečio spam.- Saznajte kako se podaci iz Vaših komentara obrađuju.