Objavljeno
Kada osobe imaju problema sa odlaganjem obaveza, to se uglavnom odnosi na neizvršavanje određenih aktivnosti i ostavljanje istih do nekog neodređenog vremena u budućnosti (npr. “Uradiću to kasnije/jednom/videću već kad”); ili je vreme specifikovano, ali kada taj momenat dođe – nikakva aktivnost u tom pravcu se ne pokrene (npr, “Baš sam hteo da počnem sa pisanjem izveštaja, ali sam morao pre toga da proverim poštu”).
Mi znamo šta bi trebalo da uradimo, ipak ne možemo nikako da se nateramo na to. Šta je to što nas sprečava u obavljanju aktivnosti? Najpre je važno istaći da sam termin „naterati sebe“ može da ukaže na to da možda nismo adekvatno motivisani za obavljanje aktivnosti. Problem leži u tome što često nismo svesni prednosti koje nam ta aktivnost pruža (npr, usisavanje stana). Ako smo svesni da je nešto što treba da radimo dobro po nas, a ipak odlažemo –uzrok odlaganja tada verovatno leži u činjenici što odlaganje predstavlja način da se kratkoročno izbegnu neprijatne emocije (npr, saradnik za prodaju osiguranja radije bira da surfuje po internetu, jer bi ga posao oko sređivanja polisa “unervozio”). Može biti prisutan i još jedan paradoks: naše aktuelno izbegavajuće i neproduktivno stanje je poznato i bezbedno, u poređenju sa neizvesnim ishodom akcije i eventualnog neuspeha. Naime, rečenica „Super mi je ovako“ može nekada pre biti izraz straha od potencijalnog neuspeha i još goreg ishoda u slučaju pokreta u novu aktivnost, nego istinskog zadovoljstva aktuelnim stanjem stvari.
Koji su uzroci odlaganja?
Moguće je prepoznati tri glavna uzroka odlaganja:
  • strah, anksioznost: strah može biti posledica opažene pretnje našem samopouzdanju ako započnemo da radimo ono što odlažemo. Npr. momak odlaže da pozove devojku na piće, jer je svestan da može biti odbijen. Ako se to dogodi, on će time “potvrditi” svoju pretpostavku da nije privlačan. Terapeut u edukaciji može odlagati da svoje seanse nosi na preslušavanje supervizoru, jer kritiku može shvatiti kao dokaz da je nekompetentan itd. Odlaganje tih i mnogih drugih aktivnosti nas “spašava” doživljaja anksioznosti i straha, ali naš život dugoročno ostaje uskraćen za zadovoljstva koje donose te aktivnosti (ljubav i seks, diploma terapeuta, itd.)
  • netolerancija teškoća i frustracija: odnosi se na našu procenu da nismo u stanju da istrpimo frustraciju, dosadu, težak i naporan rad, neprijatne i bolne senzacije, itd. Stoga se, slično kao i u prethodnom slučaju, aktivnosti ili izbegavaju ili se veoma rano odustaje od njih. Npr, želimo da izgledamo lepo i da budemo fit, ali nas mrzi da svakodnevno vežbamo yogu ili trčimo 20 minuta. Osoba u toj situaciji najčešće kaže sebi nešto poput: „Mrzi me“, „Ovo je suviše naporno“ ili „Joooj, nije valjda da moram sve to da uradim?! Nema šanse!“ Potencijalno važan dugoročni cilj se žrtvuje zarad kratkoročne prijatnosti i – odlaganje je neizbežno. Odlaganje je naravno i u ovom slučaju zavodljiva logika, jer smatramo da dobijamo time što izbegavamo, a dobijamo trenutnu prijatnost, dok naš život na duge staze postaje siromašniji.
  • tzv. pasivno-agresivno ponašanje: najčešće predstavlja izraz bunta ili revolta prema drugim osobama, koje nam „nameću“ šta treba da radimo i kako treba da se ponašamo. Tako postupamo jer “nećemo da budemo njene sluge” i “šta uopšte ona ima nama da govori šta mi treba da radimo”. Ovaj oblik odlaganja je čest u svakodnevnim interpersonalnim odnosima, a nešto ređi u poslovnom svetu, jer odlaganje aktivnosti iz čistog revolta može biti veoma rizično.
Nastaviće se…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovaj sajt koristi Akismet da bi sprečio spam.- Saznajte kako se podaci iz Vaših komentara obrađuju.