Jedan od mojih omiljenih projekata, a koji redovno radim svakog leta od 2004. godine, je istraživanje na EXIT festivalu. TIM Centar od samog osnivanja pruža analitičku podršku EXIT-ovim festivalima, gde kroz anketu sa posetiocima analiziramo ekonomski uticaj festivala na lokalnu sredinu, evaluaciju organizacije i razne društvene teme. 🎤 🎼 🎸

Pošto muzika zauzima važno mesto u mom životu, najuzbudljivije mi je pitanje u kojem ispitanici navode izvođače koje bi voleli da vide na narednim izdanjima festivala. Pored toga što tako koliko-toliko održavam korak s novom muzikom, jedna pojava me iznova i iznova fascinira – određeni broj ispitanika redovno navodi izvođače za koje sigurno znaju da neće doći… jer su odavno mrtvi. 👻😇

Tako se na listi standardno sreću 2Pac Shakur (reper koji je ubijen 1996.!), Avicii, Nirvana, Motörhead, David Bowie, Amy Winehouse… I pitam se ja tako zašto ljudi odluče da „prospu“ svoj glas, umesto da racionalnim izborom probaju da ostvare uticaj i povećaju šanse da vide neki svoj omiljeni bend.

I tako dok sam po ko zna koji put gledao u 2Pac-a na listi najpoželjnijih izvođača, sine mi nešto. To je kao kad u anketama i intervjuima sa zaposlenima srećemo nerealne predloge koji se nikad neće realizovati – „podignite platu svima duplo“, „hoćemo da svi imamo kola kao direktor“ i slično. Ljudi jednostavno nisu racionalna bića i ne mogu uvek da odole impulsu da kažu to što im je na duši, da izventiliraju, glasno pokažu svoj stav… Makar i znali da im to neće ništa doneti. To je jednostavno u ljudskoj prirodi. 💁

I znate šta? To nikako ne treba osuđivati ni gušiti. Meni se ranije dešavalo da intervjue prilikom istraživanja zadovoljstva zaposlenih vodim tako da ispunim cilj i dođem do odgovora na pitanja koja sam pripremio. Vremenom sam shvatio da sam propuštao male signale koji su ukazivali na potrebu zaposlenih da neko sasluša ono što je NJIMA bitno, a ne meni ili menadžmentu. Pored toga što se kroz ovakvo „slobodno asociranje“ dolazi do značajnih informacija, to je i neophodno, da bi se ljudi izventilirali, oslobodili nečega što im je na duši i osećali bolje zbog toga što ih je neko saslušao.

Izgleda da nam treba par godina da naučimo da pričamo, a veštinu slušanja učimo ceo život. 👂🏻

Dođosmo tako od 2Pac-a do ventiliranja i aktivnog slušanja, ali to meni sve nekako ima smisla.

Hm? 😉

Ostale teme na blogu

Da li testiranje smanjuje pristrasnost u procesu zapošljavanja?

Kao što to obično biva, istina je negde između – da i ne. Zaključivanje o…

Pročitaj više

Svetski dan knjige

Kada su me zamolili da povodom Svetskog dana knjige i autorskih prava, sa velikom radošću…

Pročitaj više

Moćno oružje – ciljevi

Umemo li da ga koristimo?

Pročitaj više

To nije u opisu mog radnog mesta, ali ću ipak uraditi!

Fenomen prosocijalnog ponašanja na radu

Pročitaj više

Da li je moguća harmonija poslovnog i privatnog života?

Pročitaj više

Asertivni ples kroz tri koraka i malo više pitanja

Pročitaj više

Koliko kompaniju koštaju lični problemi zaposlenih?

Pročitaj više

Čovek ima kraći raspon pažnje od zlatne ribice!

Pročitaj više

Mujo, Haso i lekcija o preduzetništvu

Pročitaj više

Negujmo introverziju

Pročitaj više