Jedan od mojih omiljenih projekata, a koji redovno radim svakog leta od 2004. godine, je istraživanje na EXIT festivalu. TIM Centar od samog osnivanja pruža analitičku podršku EXIT-ovim festivalima, gde kroz anketu sa posetiocima analiziramo ekonomski uticaj festivala na lokalnu sredinu, evaluaciju organizacije i razne društvene teme. 🎤 🎼 🎸
Pošto muzika zauzima važno mesto u mom životu, najuzbudljivije mi je pitanje u kojem ispitanici navode izvođače koje bi voleli da vide na narednim izdanjima festivala. Pored toga što tako koliko-toliko održavam korak s novom muzikom, jedna pojava me iznova i iznova fascinira – određeni broj ispitanika redovno navodi izvođače za koje sigurno znaju da neće doći… jer su odavno mrtvi. 👻😇
Tako se na listi standardno sreću 2Pac Shakur (reper koji je ubijen 1996.!), Avicii, Nirvana, Motörhead, David Bowie, Amy Winehouse… I pitam se ja tako zašto ljudi odluče da „prospu“ svoj glas, umesto da racionalnim izborom probaju da ostvare uticaj i povećaju šanse da vide neki svoj omiljeni bend.
I tako dok sam po ko zna koji put gledao u 2Pac-a na listi najpoželjnijih izvođača, sine mi nešto. To je kao kad u anketama i intervjuima sa zaposlenima srećemo nerealne predloge koji se nikad neće realizovati – „podignite platu svima duplo“, „hoćemo da svi imamo kola kao direktor“ i slično. Ljudi jednostavno nisu racionalna bića i ne mogu uvek da odole impulsu da kažu to što im je na duši, da izventiliraju, glasno pokažu svoj stav… Makar i znali da im to neće ništa doneti. To je jednostavno u ljudskoj prirodi. 💁
